Град по последњим процјенама има око 200 000 становника и најразвијенији је град у Републици Српској и један од најзначајнијих урбаних центара у Босни и Херцеговини. Простире се уз обале ријеке Врбас, у коју се улијевају Сутурлија, Црквена и Врбања.
Бања Лука лежи у тектонској ували у подножју Старчевице и Понира у правцу југозапад-сјевероисток, на надморској висини од око 163 метра, на приближно 44°46′ сјеверне географске ширине и 17°11′ источне географске дужине. Средња зимска температура је 0,8 степени Целзијуса, а средња љетња 21,3 степена Целзијуса.
Име Бања Лука најчешће се доводи у везу са старим придјевом „бањ“ (банов) и именицом „лука“, што означава земљиште уз воду, иако постоје и друга тумачења његовог поријекла.
На овом подручју у античком периоду живјело је илирско племе Мезеји, док у VI и VII вијеку долази до насељавања Словена. Под данашњим именом Бања Лука први пут се помиње 4. фебруара 1494. године. Кроз историју, град је био мјесто сусрета различитих народа и култура, са већинским српским становништвом.
Године 1528. Бању Луку су окупирали Турци. Током XVI и XVII вијека град се, захваљујући повољном географском и стратешком положају, убрзано развија. Почетком XVII вијека град је имао око 20 000 становника, око 4 000 кућа и 400 трговина, а отварају се и прве кафане. У наредним вијековима град погађају бројне несреће, укључујући пожаре и епидемије куге, од којих је најтежа била 1752. године, када је страдало око 7 000 људи.
Развој модерне инфраструктуре почиње у XIX вијеку. Године 1873. у саобраћај је пуштена жељезничка пруга Бања Лука–Добрљин, дуга 104 километра, која је била прва пруга у Босни и Херцеговини. Град 1886. године добија и прву штампарију. Након Берлинског конгреса, 31. јула 1878. године, Бању Луку заузима Аустроугарска, под чијом управом остаје до новембра 1918. године. У том периоду долази до значајног индустријског и урбаног развоја.
Након Првог свјетског рата, Бања Лука постаје административни центар Врбаске бановине. Тада се граде значајни објекти као што су Бански двор, Банска управа, Хипотекарна банка и друге институције, што доприноси снажном развоју града. Током Другог свјетског рата град је претрпио разарања, укључујући бомбардовања 1941. и 1944. године, а ослобођен је 22. априла 1945. године. 22. април уједно се обиљежава и као Дан града.
У послијератном периоду Бања Луку 1969. године погађа катастрофалан земљотрес, након којег град добија свој савремени урбани изглед. Током 1990-их година, оснивањем Републике Српске, Бања Лука као највећа територијална јединица постаје главни град Републике Српске и сједиште њених институција.
Град има повољан географски положај и развијену саобраћајну инфраструктуру, укључујући аутопут Бања Лука-Добој и Бања Лука-Градишка, и близину међународног аеродрома у Маховљанима.
Бања Лука је данас културни, здравствени, образовни и универзитетски центар Републике Српске. Културно-образовни живот чине Бански двор, Народно позориште, Народна и универзитетска библиотека, Архив Републике Српске, Дјечије позориште, Музеј Републике Српске, Музеј савремене умјетности, као и бројне школе и факултети. Град има тринаест средњих школа и четрнаест високошколских установа. Универзитет у Бањој Луци, основан 1975. године, представља једну од најзначајнијих високошколских институција у Републици Српској, са великим бројем факултета и студијских програма.
Поред културе и образовања, Бања Лука се све више развија као економски и технолошки центар, са растућим ИТ сектором, развијеном трговином и услужним дјелатностима. Бања Лука се у посљедњим годинама профилисала као важан регионални центар информационих технологија, са све већим бројем ИТ компанија и стартапа.
Препознатљива је и по природним љепотама, зеленилу и ријеци Врбас, која је позната по рафтингу и другим воденим спортовима.
Оно чим се Бања Лука највише поноси јесте да је она град омладине, зеленила, лијепих жена и спортиста. Бројни су фудбалери, рукометаши, кошаркашице, каратисти, боксери, шахисти, кајакаши и други доносили медаље од републичких, државних па све до Олимпијских такмичења. Мало људи је на свијету који нису чули за имена: Маријана Бенеша, Томе Кнеза, Милорада Каралића, Антона Јосиповића, Драженка Нинића, Небојше Поповића и других.
Надамо се и сигурни смо да ће „Крајишка љепотица“ наставити да се развија и у будућности израсти у још модернији, уређенији и привлачнији град.
Носим те у срцу, чувам те у души. Пјевам само теби, мојој Бањалуци…