Као фудбалски клуб који је основан далеке 1926. године Борац је увијек имао изузетно добру подршку са трибина, међутим у другој половини осамдесетих година у бившој Југославији долази до правог навијачког бума на који ни Бањалука није остала имуна.

По први пут се на источној трибини поред уобичајених застава и шалова појављују и транспаренти окачени на ограду источне трибине. Први пут се транспарент са натписом Вултурес (Лешинари) појављује 18. новембра 1987. године на куп утакмици са новосадском Војводином. Иза тог имена је стајала група момака која је на мало другачији фанатичнији начин жељела пружати подршку свом клубу.

Великој навијачкој еуфорији и повећавању броја људи из навијачке групе Вултурес допринијеле су изузетно добре игре Борца у Купу, у сезони 1987/88. и уласком Бањалучана у финале. У финалу купа бивше Југославије бањалучки Борац је укрстио копља са Црвеном звездом и на изненађење бројних навијача, маја 1988. године освојио куп као први друголигаш у историји бивше Југославије коме је то пошло за руком. Поред великог броја Бањалучана који су дошли бодрити свој тим на јужној трибини стадиона ЈНА налазила се и велика група младића који су иза транспарента Вултурес пружали знатну подршку својим љубимцима.

Освајањем купа Бањалуку захвата навијачко лудило које се преноси из утакмице у утакмицу гђе Борац и на домаћим и на гостујућим теренима прати велики број навијача. Уз такве навијаче и фудбалери су имали много више мотива за игру, па су постизали изванредне резултате. Уз фанатичну подршку својих навијача Борац обезбјеђује улазак у Прву савезну фудбалску лигу. Поред подршке коју су Лешинари пружали на домаћем терену, група навијача прати свој клуб скоро на свим гостујућим утакмицама пружајући изванредну подршку свом клубу.

Најмасовнији одласци били су у Љубљану, Винковце, Бачку Паланку, Шабац и Дубровник, али су транспаренти Вултуреса били присутни и на многим другим гостовањима, и много су значили бањалучким фудбалерима. Те сезоне забиљежено је и неколико инцидената у којима су учествовали Лешинари што се управи, али и органима реда није свиђело јер нису били спремни да прихвате овакав начин навијања. Те године долази до неспоразума на релацији навијачи-управа-органи реда гђе врхунац настаје на утакмици Борац-Кикинда када је милиција брутално претукла домаће навијаче, а све због неколико димних бомби и петарди које су у то вријеме за комунистичку власт били нешто ново што се није желило толерисати.

Уласком у прву лигу Лешинари постају једна од најбољих навјачких група у бившој Југославији. Оно што постаје препознатљив стил Лешинара јесте велика подршка својим љубимцима и кориштење велике количине пиротехнике. У то вријеме организују се одласци у Љубљану, Загреб, Осијек, Сарајево (Кошево и Грбавица), Тузлу, Зрењанин, Нови Сад, Београд (Маракана, ЈНА, Бањица), а у мањим групама били су у најудаљенијим стадионима у Титограду (Подгорици), Приштини и Скопљу.

Своју највећу снагу Лешинари потврђују гостовањем у Осијеку, кад их је на гостовање отишло преко 1 000 гђе праве хаос по Осијеку, гђе нико није смио ни попријеко да их погледа. Треба истаћи да су Вултурес у тадашње вријеме били вишенационална група, али да су већину чинили Срби.

Током бројних гостовања долази и до жестоких сукоба у Љубљани, Осијеку, Сарајеву (на Грбавици), Београду (са навијачима Звезде)… До великих обрачуна долази и у самој Бањалуци, а најжешћи су били против Делија, када је демолирано пола Господске улице, те против Динамових БББ, када је бањалучка милиција од гостију из Загреба одузела велики број ножева и и осталог хладног оружја.

Вриједи споменути инцидент са ријечком Армадом и Манијацима. Посљедње фудбалско првенство СФР Југославије, остаће упамћено по још једном великом успјеху фудбалера Борца у такмичењу за куп и пласману у полуфинале. Прву утакмицу полуфинала у Сплиту, са Хајдуком посебно памти група Лешинара која је отпутовала на то гостовање. Торцида је уз помоћ домаћих редара, продрла на западну трибину и окомила се на Бањалучане. Хрватски реадари су све то нијемо посматрали и тек накнадно су покушали спријечити оно најгоре. На жалост, од посљедица батина добијених на Пољуду, неколико мјесеци касније преминуо је један од најватренијих Лешинара 23-годишњи Антонио Кирчанов.

Избијањем рата на просторима бивше Југославије велики број Лешинара одлази у Војску Републике Српске дајући велики допринос у одбрани вјековних српских територија и српког народа. Средином новембра 1991. године гине први Лешинар, један од најистакнутијих чланова, САША КОНЧАР, као добровољац у околини Задра. Током рата гине велики број Лешинара, а многи из рата излазе као тешки инвалиди.

Тих ратних година замире све што се тиче спорта, а самим тим и навијања. Почетком фудбалског такмичења на нивоу Републике Српске, тачније у финалним куп такмичењима нестала је свака бојазан да ће доћи до реорганизовања Лешинара. Још увијек се памте утакмице финала купа РС 1995. и 1996. године, Борац-Рудар и Борац-Јединство и изванредно навијање неких нових, младих Лешинара. Оно што је остало од пријератних навијача јесте само ИМЕ тако да је “нова гарда“ која је наставила навијачку причу у Бањалуци била суочена са масом проблема.

Све што се радило, радило се без ичије помоћи и без учешћа старијих, тако да је нова генерација морала сама да научи основне дражи навијачког живота и да пренесе навијачку причу на следеће генерације. Иако је пут био трновит остварен је циљ, а то је обнова навијачке групе Лешинари. Ту Лешинари нису стали, остали су и даље уз свој клуб, бројност им је стално расла, иако им је навијачка конкуренција била доста малена. Најбоље атмосфере се памте у дворани “Борик“ када је доживљен врхунац у праћењу кошаркашког и рукометног клуба у Европи. Лешинари су наставили са гостовањима само сад у неке друге градове: Шамац, Модричу, Бијељину, Нови Град, Приједор, Српски Брод, Градишку, Добој, гђе се памте и инциденти који су се углавном сводили на инциденте са полицијом и локалним сељацима с обзиром да у Републици Српској није постојала права навијачка група.

У периоду око 2000. године долази до лагане смјене генерација гђе се већи број старијих навијача повлачи, а причу настављају “неки нови клинци“ тј. клинци који су од периода од 1995. године стасавали у праве Борчеве фанатике. Још већи изазов за младе снаге Лешинара долази формирањем (тј. наметањем клубовима из Републике Српске) заједничког такмичења свих фудбалских клубова на нивоу читаве БиХ. То је значило да ће се убудуће битке на трибинама водити са онима са којима су наши очеви, браћа, Лешинари до јуче водили крвави рат тј. да је уствари замјењено само бојно поље, а ратници су остали исти. Све то је још више учврстило ставове да су Лешинари чисто српска навијачка група и да ће гђе год да буду гостовали проносити славу клуба, града и крвљу натопљене Републике Српске, јер то је обавеза због свих оних што су у претходном рату дали животе за њу.

Свакако вриједи напоменути да смо прва група која је од краја рата прешла ентитетску границу гостовањем у Читлуку. Послије тога слиједи и велики број гостовања у Широки Бријег, Мостар,
Зеницу, Тузлу, Сарајево и остале градове у федерацији БиХ. Наравно све то је пратио и одређен број инцидената како код куће против Сарајева, Челика, Славије и других тимова, тако и на страни углавном са припадницима полиције. Међутим оно што навијачи Борца нису очекивали је то да ће се поред вјечних непријатеља из федерације као најозбиљнији појавити представници градске власти који су својом незаинтересованошћу и немаром према свим спортским светињама у Бањалуци које носе име Борац, допринијеле упропашћавању и срозавању комплетног спорта у граду на Врбасу на најниже могуће гране.

Важно за напоменути је и то да су поново успостављени пријатељски односи са браћом из Новог Сада, навијачима Војводине који су били прекинути усљед рата. Тако су нове генерације показале обострану жељу за обнављањем братских односа између двије српске групе са обе стране Дрине са надом да братски односи више никад неће бити нарушени. Оно што је сигурно, је да ће Лешинари наставити да проносе славу клуба, града, нације и да су упркос бројним проблемима кроз 30 година свога постојања, показали да их НИШТА НИЈЕ СЛОМИЛО и да их НИШТА НЕЋЕ СЛОМИТИ!

БОРАЦ ИЗНАД СВИХ!